Dijabetes

O dijabetesu

Kako funkcioniše organizam u vezi šećera u krvi?

1. U krvi, u svakom trenutku mora da bude od 4 do 6 mm/L glukoze (ili glikoze) što se u narodu zove šećer u krvi, zbog toga što se tim šećerom hrani mozak. Jetra i mišići imaju ‘’magacine’’ i mogućnost da skladište šećer u glikogen, odnosno kada nema dovoljno glukoze u krvi, ili kada se ukaže potreba za dodatnim fizičkim radom, iz tih magacina se oslobodi potrebna količina šećera. Mozak nažalost nema takve magacine, nego se hrani direktno glukozom, koja je u krvotoku.

2. Organi, koji su zaduženi za nivelisanje glukoze u krvi su pankreas i jetra.

Pankreas iz beta ćelija  luči hormon insulin, koji ulaskom u krvotok pomaže da se skladišti šećer u ćelije, odnosno u gore-pomenute magacine mišića i jetre i time ga sklanja iz krvotoka.

Pankreas iz alfa ćelija  luči hormon glukagon, koji reaguje na nedovoljan nivo  šećera u krvi i pomaže da se glukoza, koja je skladištena u jetri u obliku glikogena, oslobodi i pusti u krvotok, čime se obezbeđuje da će biti dovoljno energije za mozak, a i za ostale potrebe. 

Insulin je praktično transporter, koji glukozu ili šećer u krvi prenosi u ćelije i tako oslobađa krv od viška šećera

Dijabetes tip 1

Pankreas ne proizvodi insulin, tako da u krvotoku nema ‘’transportera’’, koji će glukozu ili šećer, da dopremi do ćelija i da se tamo  skladišti, tako da ostaje u krvotoku kao višak koji vremenom izaziva probleme.

Dijabetes tip 2

Pankreas proizvodi insulin, ali ćelije ne prihvataju šećer (glukozu), koji insulin doprema. U tom slučaju šećer ostaje u krvotoku, pa pancreas ‘’misli’’ da treba da produkuje još insulina u krv, tako da  vremenom dolazi do iscrpljivanja pankreasa.

Dakle, kod dijabetesa tipa 2, početni primarni  problem je u tome što ćelije ne prihvataju da skladište glukozu, koju doprema insulin i ako se ne povede računa na samom početku otkrivene bolesti, tako što će se korigovati životne navike, vremenom problem postaje i to što dolazi do iscrpljivanja pankreasa.

Gojaznost doprinosi da beta ćelije pankreasa ne reaguju kako bi trebalo na povećanje šećera u krvi, tako da nedostaje insulina u slučaju viška glukoze u krvotoku. Pored toga, gojaznost dovodi do toga da se redukuju insulinski receptori u tkivima, koja bi trebalo da preuzimaju šećer iz krvi.

Šta je zajednički problem u današnjem svetu i kod dijabetičara i kod osoba koje nisu dijabetičari?

Osobe sa dijabetesom tipa 2, trebalo bi da promene životne navike i da budu vrlo disciplinovani u vezi saniranja već narušenog zdravlja, a ostali, koji misle da su zdravi i koji stvarno jesu zdravi, da ne bi došli u takav zdravstveni problem, moraju takođe da vode računa o životnim navikama u odnosu na ishranu, fizičku aktivnost i regulisanje stresa, odnosno da budu prilično disciplinovani.

Moderno vreme je takvo, da pomenuti metabolički sindrom vreba kao zver iza žbuna i koliko god čovek mislio da je zdrav, može da dobije dijabetes tip 2, ili neki od zdravstvenih problema u okviru metaboličkog sindroma.

Mnogi ljudi i ne zaju da imaju povišen šećer u krvi i da su na pragu dijabetesa, ili da imaju povišen krvni pritisak, a verovatno krvnu sliku nisu godinama kontrolisali i ko zna koliki im je holesterol, trigliceridi, itd.

Šta treba znati?

Osobe sa dijabetesom bi tebalo da znaju, kako njihov organizam reaguje na šećer u krvi pre, za vreme i nakon fizičke aktivnosti, bilo da je trening u pitanju ili npr. rad u bašti.

I za osobe sa dijabetesom i za osobe koje nemaju dijabetes, važe praktično ista pravila kada je u pitanju fizička aktivnsot.  

            Potrebno je definisati, koja vrsta treninga se primenjuje u odnosu na:

            – uzrast,

            – zdravstveno stanje,

            – morfološki i funkcionalni status

            – uslove u kojima se trenira

            – dopušteni opseg treninga (vidi modaliteti fizičke aktivnosti).

            Generalno, aerobni trening je neophodan svima, što podrazumeva rad u dužem periodu i umerenim intenzitetom. Time se održavaju aktivnim velike mišićne grupe, uspostavlja se ritmično disanje, kao i ritmičan rad srca, podstiču se fiziološki procesi koji pogoduju organizmu, povoljno deluje na redukciju stresa, a najveći je benefit u vezi smanjenja masnog tkiva i arterijskog prtiska.

            Povećavanjem intenziteta rada, povećava se naprezanje mišića, što sa jedne strane predstavlja rizik za dobijanje povrede, uključujći i povećavanje arterijskog pritiska, a sa druge strane benefit je, što se sa treningom u kojem se povećava intenzitet održava i povećava mišićna masa, koja se sa godinama polako smanjuje.

            Često je pitanje koliko treba trenirati i na dnevnom nivou i nedeljnom i mesečnom. Svedoci smo da mnogi klubovi i omladince prisiljavaju da treniraju dva puta dnevno, a u nekim peridima godine i tri puta dnevno. Istina je da su u pitanju sportski klubovi, ali da li je baš toliko treninga potrebno?

            Kod rekreativaca, ili osoba koje upražnjavaju fizičku aktivnost kao vid preventive, ili terapije, smatra se da  je bar oko 30 minuta dnevno preporučljivo da bi čovek mogao da oseti benefite od vežbanja, a 60 minuta sasvim dovoljno.

Konkretno kod osoba sa dijabetesom tipa 2, problem je što ćelije ne primaju dopremljenu glukozu, međutim sama fizička aktivnost, poboljšava ćelijsku senzitivnost na glukozu, čime doprinosi smanjenju rizika od povišenog šećera u krvi.

            U odnosu na strukturu treninga, takođe se postavlja pitanje da li vežbati u režimu aerobnog naprezanja, umerenog i intenzivnog naprezanja, što odgovara treningu sa tegovima, vežbati tako da je prioritet savladavanje neke veštine (npr. žongliranje) ili upražnjavati istezanje.

            Da li raditi tako da se u nekoj sferi vežbanja napreduje, ili da se samo održava stanje. Da li forsirati uobičajenu rutinu treninga sa ustaljenim programom, ili periodično osvežavati trening sa novim sadržajima i po strukturi i po intenzitetu.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Compare